POL VERLEN

JESENJA PJESMA

Teske su tuge
Jeseni duge-
Cilik gusala
Srce mi kida
Od boli rida
I neznanih zala.

Nesto me gusi,
Bol mi u dusi-
Cuj, ura tuce!
Zar dani srece
Vratiti se nece?
Suze me muce…

Odlazim tako…
Vjetar me lako,
Ljetos ko lane,
Baca posvuda,
Ovud onuda-
Suh list sa grane.

SENTIMENTALNI RAZGOVOR

U starom vrtu samotnom pod mrazom
Dva lika samo sto prodose stazom.


Mrtve im oci i usne im meke
I jedva cujes reci im daleke.

U starom vrtu samotnom i lednom
Dve seni proslost zivljahu jos jednom.

-Da l te u bivsi zanos ovo vraca?
-Zasto da na to misao mi svraca!

-Na moje ime da l ti srce bije?
Je l dusa moja jos u snu ti?-Nije.

-Ah, lepi dani neizrecnog milja
Kad stapali smo usne!-Mozda zbilja.

-Plavo li bese nebo, nada jaka!
-Poraz je nagna u nebo od mraka.

Isli kroz divlje mrtve trave more
I samo noc je slusala sta zbore.

MESECINA


Pejzaz bez premca, to je vasa dusa

Gde idu ljupke maske, plesu krinke,

A svi ,dok zvonka lauta se slusa,

Ko da su tuzni ispod cudne sminke.


Premda u pesmi setno im trepere,

Pobedna ljubav, zivot dnevnog sjaja

U srecu kao da nemaju vere,

A pesma im se s mesecinom spaja.


Sa mesecinom i tuznom i lepom

Od koje ptice sanjaju u borju

I vodoskoci u zanosu slepom

Jecaju, vitki, u svome mramorju.

PABLO

Ne vise iz stare pesme sanjar strastan
Ciji smeh za pretke porugom se ori ;
Veselost, ko sveca, vise mu ne gori,
I sad duh nas njegov goni, tanak, jasan.

I sad uzas duge munje sevne blizu
Na hladnome vetru haljine mu lice
Na pokrov, a usta zjape, ko da vice
Jaucima jer mu crvi meso grizu.

Sumom krila ptica u nocnome zraku
Beli se rukavi pokrecu u znaku
Jednog ludog saopstenja bez otklika.

U ocima zjapi rupa crna, strasna,
Gdje sja fosfor, a jos groznije zbog brasna
Ostre su, beskrvne crte samrtnika.